Pr­va epi­zo­da se­ri­je „Gru­di” u re­ži­ji Ma­ri­je Pe­ro­vić, bi­će emi­to­va­na na Pr­vom pro­gra­mu TVCG u su­bo­tu u 20.05. „Gru­di” je mi­ni-se­ri­ja od če­ti­ri epi­zo­de, a sva­ka je po­sve­će­na jed­nom od glav­nih ju­na­ka, a to su tri že­ne i je­dan mu­ška­rac. U ko­pro­duk­ci­ji sa RTCG, se­ri­ju je re­a­li­zo­va­la pro­du­cent­ska ku­ća „Me­an­der film” pod po­kro­vi­telj­stvom Mi­ni­star­stva zdra­vlja Cr­ne Go­re i uz uče­šće Open Boks stu­di­ja. Sce­na­rio za ovu se­ri­ju na­pi­sa­le su Ma­ri­ja Pe­ro­vić i Vla­di­sla­va Vo­ji­no­vić.
Ko­ji je to pre­lom­ni tre­nu­tak ko­ji je Vas i Vla­di­sla­vu Vo­ji­no­vić pod­sta­kao da na­pi­še­te sce­na­rio na ovu te­mu?
– Obi­lje­ža­va­nje 20 go­di­na ma­tu­re u Nik­ši­ću. U tre­nut­ku dok nam se či­ni­lo da smo još uvi­jek mla­di ču­la sam da tri drugarice iz ško­le ima­ju kan­cer. Po­vod je bio kon­kre­tan, a Vla­di­sla­va i ja smo to sku­pa smje­sti­li u jed­nu op­ti­mi­stič­nu pri­ču u ko­joj sva­ka od ju­na­ki­nja oda­be­re tač­no ono što že­li. Iako će u tom oda­bi­ru bi­ti i iz­ne­nađu­ju­ćih ele­me­na­ta za pu­bli­ku.
Ka­kve re­ak­ci­je oče­ku­je­te od gle­da­la­ca, jer ni Cr­na Go­ra, a ni ze­mlje re­gi­o­na, ne pri­pa­da­ju baš kru­gu dr­ža­va ko­je otvo­re­no go­vo­re o bo­le­sti­ma?
– Ovo je vi­še pri­ča o pri­ja­telj­stvu, po­ma­lo i o sek­su ili ne­do­stat­ku istog, o lju­ba­vi mu­ško-žen­skoj, pri­ja­telj­skoj, ro­di­telj­skoj, ostvare­noj- neo­stvare­noj... Upra­vo je o sve­mu, a ma­lo o bo­le­sti. Kad je bo­lest u pi­ta­nju svi smo slič­ni u re­gi­o­nu. Ali „Gru­di” ni­su bol­nič­ka se­ri­ja, ima­ju čak i ma­li kri­mi tran­zi­ci­o­ni klif­fin­ger (ma­mac). Tu sam za­hval­na Vla­disla­vi što je mo­ju tu­žnu im­pre­si­ju usled su­sre­ta sa ge­ne­ra­ci­jom, obo­ji­la ži­vot­nim i ve­se­lim mo­men­ti­ma. I u se­ri­ji, a usko­ro i u fil­mu, bo­lest se u bla­go ap­surd­nim si­tu­a­ci­ja­ma ot­kri­va naj­bli­ži­ma. A naj­bli­ži su oda­bra­ni pri­ja­te­lji. Jer su pri­ja­te­lji je­di­ni bez­in­te­re­sni kva­li­tet u ži­vo­tu. Njih bi­ra­mo.
Ulo­ge ste do­di­je­li­li po­zna­tim i iz­u­zet­nim glu­mi­ca­ma, ali ste im do­di­je­li­li isto ta­ko i ja­ke mu­ške li­ko­ve ko­je igra­ju po­zna­ti i iz­u­zet­ni glum­ci. Da li je to, mo­žda, na­čin da se iz­bo­ri­mo sa pro­ble­mi­ma o ko­jim go­vo­ri ova se­ri­ja?
– Ali, ži­vot ni­je re­ži­ja i če­sto ne do­dije­li­mo ili iza­be­re­mo se­bi baš ono što že­li­mo. A u ne­kom smi­slu to je i ova pri­ča. Glum­ci, i žen­ski i mu­ški, je­su iz­u­zet­ni, i sa ta­kvi­ma je uvi­jek lak­še ra­di­ti, jer ka­da pre­po­zna­ju, za­in­ter­esu­ju se, po­sta­ne im va­žno, on­da za­i­sta na sni­ma­nju ne­ma pro­ble­ma.
Ka­ko je te­klo sni­ma­nje, da li Vas je ne­ko iz­ne­na­dio svo­jim sta­vo­vi­ma?
– Jed­na od pred­no­sti na­šeg po­sla, usled go­mi­le ma­na, po­seb­no u ovom re­gi­o­nu, je što bi­ra­mo lju­de sa ko­ji­ma sa­ra­đu­je­mo. Iz­ne­na­di­li su me svi, po­žr­tvo­va­no­šću, vje­rom u pro­je­kat, go­to­vo po­ro­dič­nom at­mos­fe­rom, pro­fe­si­o­na­li­zmom i to­le­ran­ci­jom. Jer, i to mo­že bi­ti spo­ji­vo. A, o ne­kim bla­go ne­to­le­rat­nim si­tu­a­ci­ja­ma, ne že­lim da go­vo­rim. Jer ni­su po­sta­le bo­lest, raz­go­va­ra­li smo o nji­ma i iz­li­je­či­li ih.
Za­pa­nju­ju­će dje­lu­je po­da­tak da kod nas sva­ka tre­ća že­na ko­ja obo­li od kan­ce­ra doj­ke umre. Šta to po va­ma go­vo­ri o na­ma, na­šem dru­štvu?
– To­me slu­že do­ku­men­tar­ni dje­lo­vi u se­ri­ji. Po­sto­ji igra­ni dio, jer u ve­ći­ni ovo je igra­na mi­ni se­ri­ja, ali po­sto­ji i do­ku­men­tar­ni seg­ment, u ko­jem u for­mi obra­ća­nja u ka­me­ru sa­zna­je­mo sva­šta o na­šem dru­štvu, od pro­ce­na­ta do od­no­sa. Me­ni je zbog auten­tič­no­sti taj do­ku­men­tar­ni dio bio po­se­ban iza­zov, i mi­slim da ja­ko do­bro do­pu­nju­je na­pi­sa­nu, re­ži­ra­nu pri­ču. A, mi­slim da su sve te že­ne, ko­je umru od iz­lje­či­ve bo­le­sti, us­put se umo­ri­le i od­lu­či­le da od­u­sta­nu. Jer im je do­sa­di­lo da bu­du u slu­žbi dru­gih. Zna­te i že­na je ljud­sko bi­će, sa svo­jim po­tre­ba­ma i že­lja­ma, ko­je je tra­di­ci­o­nal­no na­u­či­la da po­ti­sku­je da bi sve oko nje ka­ko ta­ko funk­ci­o­ni­sa­lo. I naj­tu­žni­je je što i bez te že­ne ko­je ne­ma, na­sta­vi­mo da funk­ci­o­ni­še­mo. Sa­mo se za­mi­je­ni ne­kim dru­gim. Po­en­ta je da že­ne shva­te da su ne­za­mje­nji­ve. Ma­kar u sop­stve­nim ži­vo­ti­ma.
U tom svje­tlu da li ste se na­mjer­no opre­dje­li­li za TV se­ri­ju, ko­je su po­sled­njih go­di­na po­sta­le mo­ćan me­dij?
– Mo­ji iz­bo­ri su, kao i sva­koj že­ni, dje­li­mič­ni. Ili uklije­šte­ni iz­me­đu (ne)mo­guć­no­sti. Ta­ko da su „Gru­di” bi­le sce­na­rio za film, pa sam ih ras­pi­sa­la kao mi­ni se­ri­ju, ne bi li se de­si­le. Po­sto­ji jed­na pri­lič­no va­žna oso­ba u ci­je­loj pri­či, zo­ve se Du­brav­ka Dra­kić, ko­ja je i ko­pro­duc­net­ki­nja ovog pro­jek­ta, ko­ja ni­kad ne bi do­zvo­li­la da se „Gru­di” ne de­se. Jer, bez nje­ne is­traj­no­sti, da­ra i svih vje­šti­na, uklju­ču­ju­ći i pro­du­cent­sku, ove se­ri­je, a u bu­duć­no­sti i fil­ma, ne bi bi­lo. Ra­du­jem se da su se­ri­je mo­ćan me­dij, a na­pra­vi­li smo pra­vu stvar ako pu­bli­ka ko­ja „bin­džu­je”, to sam sko­ro na­u­či­la, stra­ne se­ri­je, od­gle­da „Gru­di”. To je ra­đe­no i za njih. Jer, ovo ni­je pri­ča sat­ka­na u ste­re­o­ti­pi­ma, ona je dru­ga­či­ja. I sa­mim tim što su pro­tag­oni­sti že­ne, na ko­je se mo­žda ne­ka­da mo­že­te i na­lju­ti­ti. Jer ru­še pred­ra­su­de. A je­su do­bre.
Za­što je Nik­šić, Vaš rod­ni grad, po va­ma pr­vo mje­sto za ovu te­mu i se­ri­ju?
– Jer je sa jed­ne stra­ne ta­mo bi­lo naj­jed­no­stav­ni­je sni­mi­ti ovu in­tim­nu pri­ču u ve­li­koj mje­ri in­spi­ra­snu Nik­ši­ćem. Po­dr­šku sam pro­na­šla i u sce­no­graf­ki­nji, ko­sti­mo­graf­ki­nji, iz­vr­šnim pro­du­cen­ti­ma, sve Nik­ši­ća­ni. Iako raz­lo­ga u fi­nan­sij­skoj po­dr­šci za sni­ma­nje u Nik­ši­ću ni­je bi­lo, ali je bi­lo po­dr­ške na sva­ki dru­gi na­čin. Jer, ni­je sve u nov­cu, iako pro­je­kat či­ni lak­šim, ne­što je i u emo­ci­ji. Nik­šić je biv­ši in­du­strij­ski grad, sa či­stom vo­dom (sa­da se is­po­sta­vlja uku­snom), grad pi­va, če­li­ka i rok mu­zi­ke, a naj­tu­žni­je pri­če od ko­jih je pu­no njih ve­za­no za bo­lest i gu­bi­tak mla­dih lju­di, de­si­le su se baš u Nik­ši­ću. Nik­ši­ća ima pu­no u re­gi­ji. Eto sve su to raz­lo­zi zbog ko­jih će, na­da­mo se, pu­bli­ka za­vo­lje­ti ju­na­ke ove pri­če. I ne bri­ni­te zbog svih ko­ji su ra­di­li, oni su i šar­mat­ni, i du­ho­vi­ti, i is­kre­ni i ma­ni­pu­la­tiv­ni, oni go­vo­re o ži­vo­tu na je­dan istin­ski na­čin u ko­jem smo po­ku­ša­li da sa­ču­va­mo osnov­na osje­ća­nja. A, to je lju­bav u ko­jem god ob­li­ku. Ili obi­mu.S.ĆET­KO­VIĆ